Književni kutak, Radica Matuški: VRISAK UVENUĆA (sećanje na NATO agresiju)

Iz očiju bola vatre rasplamsale…

Zenice se šire, niz obraze grca,

pretužne su stene na grudi zastale.

Proključalo vreme, bez zraka, bez Sunca.

 

Vrisak uvenuća  božurovih glasa,

razlomi s vapajem trešta i gorčine.

I pohrli crven, iz zemlje put spasa,

neprohodna polja, umorna tišine.

 

Spaljena ognjišta, Srblja i života.

Tek po koji lelek hramova se čuje,

zvonici – čuvari, svedoci golgota…

Miris iz kandila, o slobodi snuje!

 

Mostovi, još leče pršljenove svoje,

istrgnuti niz od našeg postojanja.

Kičmeni stub skršen, rane još nam sole…

O Srbijo moja, nikom se ne klanjaj!

 

Što oteše guje… Iz kolevke rodi,

tapija za nove naraštaje naše.

Najbolje bi bilo, starost da ih vodi,

pakao su prošli… Rata se ne plaše!

 

I te slike jada, duše komadaju,

na grudima bol sa sećanjem uklesan.

Što oči videše, nek buduće znaju…

Krvožednih napad, zločin jeste večan.

 

Letela su jata, crnorepih ptica,

gavranovi sinji iz puste daljine.

Umorna je zemlja od NATO ubica,

nezaborav žrtve, prolaze godine.

 

Nek ostanu vavek u podsvesti suze,

svaki zamah krila po nevinom rodu.

Iz ruku krvnika, nek ništa ne uzme…

Vitez časno hodi ka suđenom grobu!

 

Proživljene dane, otac sinu zbori,

i svakog se marta iznova priseća.

Sa slikama bola, trzaj duše gori…

Nek se pamti zločin, hiljade stoleća!

 

Narode moj, nikad nemoj zaboraviti:

Milicu, Bojanu, Marka, Dajanu, Stefana, Branimira, Ivana, Irenu…

Pamti i Deniza, Deu i Reu.

Ne gledajući na veru!

Sve su to bila naše zemlje dečica…

I sva su stradala od NATO ubica!

 

Radica Matuški

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Copy link
Powered by Social Snap